[vc_row][vc_column][vc_column_text]Патолошко-анатомске промјене је први описао Ј. Cruvelhier (Кривелије) 1842. године, а клиничку слику најприје E. T. Frerichs 1949. године.
Више је могућих узрочника који појединачно или удружено доводе до распадања мијелинских омотача нервних влакана, у различитим временским интервалима на различитим мјестима нервног система (дисемоновано у времену и простору) и самим тим до оштећења функција. Као узрочници се наводе вируси, бактерије, психничка и физичка траума и други који доводе до поремећаја имунитета и стварања антитијела на нервно ткиво. Најчешће се симптоми јављају у трећој и четвртој деценији живота чешће код људи сјеверне хемисфере., појавом једног или више симптома који се повлаче потпуно или са посљедицама. Поновним појављивањем истих или неких других симптома (нејасан вид, моторне слабости и одузетости, поремећај осјећаја хода, …), посљедице могу да се „таложе доводећи до онеспособљености.
Лијечење се спроводи, према схватању о узрочницима, многим лијековима, симптоматски и јачањем имунитета. Физикални третмани и налажење златне средине између замарања и остајања у активном животу су такође врло значајан моменат у укупном току болести. Познати су случајеви такозваног самоизлјечења, односно да се симптоми нису јавили поново.
Али, Мултипле склероза није само неуролошко обољење чијом се проблематиком баве љекари и медицински научни кругови. Мултипле склероза је чини ми се и искушење људксог живота у проналажењу скривених, раније непознатих снага појединца, који се сусреће са проблемом властитог постојања и функционисања у моментима када почиње да схвата да се нешто окренуло „како не ваља“. Мултипле склероза је мрежа која хвата и мијења животна кретања и схватања за чланове породице и пријатеље обољелог на неке другачије, до сада непознате стазе. Најпослије, Мултипле склероза је једно од искушења и изазова за цијело друштво, да преиспита смисао свакодневне ужурбаности и трошења енергије зарад беспотребних ствари.
Живот је поклон и борба и радост подјељена са другима. Научници ће и дање да испитују и да откривају узроке обољења и проналазе лијекове којим ће љекари да лијече, али се не смије занемарити снага људског духа. Снага обичне људске пажње, изговорене ријечи и пружене руке на путу гдје се не смије оставити мјеста предаји.
др Стоја Стијепић – неуропсихијатар
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_empty_space][/vc_column][/vc_row]